Beogradski list “POLITIKA”, članak o Maglaju, 27. 09. 1936.

MUSLIMANI I SRBI U OKOLINI MAGLAJA PODIŽU ZAJEDNIČKI CRKVE I DŽAMIJE

Maglaj sve više ekonomski propada

Maglaj, septembra

Putem sam mislio: zašto li se Maglaj tako zove? Ali čim sam se ujutro, oko šest časova, skinuo na maloj železničkoj stanici, bilo mi je jasno: ceo Maglaj je bio u gustoj magli. Ni meštani, docnije, nisu znali da mi drukčije protumače postanak toga imena.

Maglaj još živi od prošlosti

Nikada u životu nisam video jedno naselje, čiji život izgleda toliko miran, gde sve izgleda tako mrtvo, prikovano za zemlju, ukočeno. Kuće, poređane u krug oko trga, sa orijentalnim ili poluorijentalnim fasadama, broje ko zna koliko godina. Na njima se ogleda trag nekog mirnog, nečujnog raspadanja. Na ćepencima ljudi sede satima. Puše na tenane, srču crnu kafu i preko celoga dana, nepomični, čekaju možda jednog mušteriju. A kad i njega slučaj donese, ostaju na istom mestu, u istom položaju. Sa istim mirom, apatijom i ravnodušnošću ostaje se i dalje, pa kupio ili ne kupio ništa. Pred malim kavanama, ili ispred kuća, na stepenicama. sedi se, jegleniše i opet srče kava i puši. Kava i duvan gone crne misli, razbijaju brigu i prekraćuju vreme. Zato se bez njih ne može. Oni ljudima pomažu u mislima na daleku prošlost i tešku sadašnjicu.

Središte miroljubivih bogumila pa tvrđava bosanskih begova

Maglaj, naročito onaj muslimanski, odigrao je značajnu ulogu u prošlosti. Bila je ovde jedna od važnijih tvrđava bosanskih bogumila. Ovde su bogumili vodili žestoke borbe protivu takozvanih kaznenih ekspedicija, koje su dolazile iz Mađarske po nalogu Rima, kome je razvijanje ove miroljubive religije zadavalo velike brige.

Ogorčeni zbog neprestanog gonjenja od strane katoličke crkve, bogumili u maglaju kolektivno su prešli u islam. Docnije su postali njegovi najvatreniji branioci, a i danas su najkonzervativniji čuvari tradicija.

Za sve vreme turske vladavine u Bosni, pa i docnije, Maglaj je bio sedište moćnih i bogatih begova, koji su bili odlični vojnici. Branili su svoju veru i svoju zemlju po ceni najvećih gubitaka.

Zbog svoje izloženosti prema raznim napadačima, Maglaj se do pre tri stotine godina zvao Straža. Begovi u Straži, kasnije Maglaju, imali su čitava naselja kmetova. A da bi im sva zemlja bila obrađivana, naseljavali su sirotinju iz dalekih krajeva. Njima su zabranjivali da prelaze u Islam, da bi imao ko za begova da radi.

U to srećno doba maglajskih begova, Maglaj je bio veliki, bio je utvrđen, bogat i moćan. Imao je do petnajest hiljada stanovnika, odlično razvijenu trgovinu i zanatstvo. Danas su od toga ostali samo tragovi u starim zidinama, pričama i knjigama. Begovi su putem agrarne reforme ostali bez ogromnih kompleksa zemlje i šuma, trgovina je pošla drugim putevima. Ostali su samo begovi i dalje ovde, ali bez bogatstva koga su nekad imali i bez svoje nekadanje sile i moći. Slobodni seljaci odlaze sve više u Doboj i druga mesta, a Maglaj, sa svojim begovima žćivotari u mislima na prošlost, stisnut uz šumoviti brežuljak kraj Bosne. Kao da broji njene nemirne valove…

Siromaštvo na domaku neizmernog, neiskorišćenog bogatstva

Uzalud ovaj srednjevekovni gradić, koji i danas živi s prošlošću i za nju, leži među neizmernim bogatstvima. Sve oko njega ostaje nedirnuto. U neposrednoj blizini, pričaju meštani, pronađen je čitav niz ruda: bakar, aluminium, gvožđe, boksit, mangan, olovo. Odmah preko reke Bosne nalazi se jedan izvor gvožđevite kisele vode, na drugoj strani jedan izvor sumporne vode. Ni jedan ni drugi niko ne eksploatiše. Nisu čak ni ispitani dovoljno. Mesto je u veoma romantičnoj okolini, sa ogromnim šumama i odličnim lovištima u zaleđu, ali ni pomena o nekom turizmu. Tu je u blizini i čuvena planina Ozren sa svojim izvrsnim lepotama i odličnom klimom. A na Ozrenu se nalazi i jedna pećina, koju su ranije obilazili stranci i turisti. Sada je sve to zaboravljeno. Maglajci, kako sami tvrde, nemaju smisla za neku praktičnu akciju, koja bi nešto doprinela celome kraju. Mesto je za svoju najbližu okolinu vezano nemogućim putevima. Godinama se obećava građenje puta do Doboja, ali je sve na tome ostalo. Da nije još železnice, kažu Maglajci, ne bi se znalo da postoji negde u Bosni Maglaj.

Primerna sloga seljaka muslimana i pravoslavnih

Godinama Maglajci mole nadležne, da se za neki tertni voz prikači jedan vagon, u kome bi se školska deca iz Maglaja vozila u Doboj i natrag. Ovako im deca uvek u Doboj stignu dva sata ranije nego što počnu predavanja. Leti za ta dva sata ostanu na ulici, a zimi crkavaju na ciči. Sve molbe su dosada bile uzaludne.

A maglajski begovi rado šalju decu u škole. Za trgovinu ili zanate ne mare, ali u školi postižu dobre rezultate. Sirotinja maglajska, među kojima ima puno potomaka nekada moćnih begova, moli Boga da se što pre počne sa vađenjem neke rude. Da se zaradi bar za hleb. A sirotinje je mnogo među muslimanima, a ništa manje među ostalima. Valjda su stoga, kako oni ističu, ovde ljudi verski trpeljivi. Naročito se dobro slažu muslimani i pravoslavni.

Sve veće praznike, i muslimanske i pravoslavne, veli jedan, slavi verskim svetkovinama smo zajedno. Pa i crkve i džamije zajednički gradimo. Tu nedavno u selu Smrdinu su muslimani podizali džamiju. Pola posla oko donošenja materijala i zidanja svršili su im pravoslavni Srbi. A kad je pre nedelju dana osvećen temelj pravoslavne crkve u istom selu bilo je više muslimana nego pravoslavnih na svetkovini. Sada sa pravoslavnima zajedno zidaju crkvu. Na oranju, na kopanju, svuda ćete naći muslimane i Srbe zajedno. Seljanke-muslimanke se ne pokrivaju pred svojim susedima – Srbima. Ali kad dođu varošani pokrivaju se. To je stoga, što varošani pokušavaju da raspire mržnju između seljaka raznih vera. Iako i jedni i drugi žive na istoj grudi i dele istu sudbinu. Ali neka gospoda od sejanja te verske mržnje i žive.

A. Markišić

Politika, 27. 09. 1936.

Preuzeto sa:
http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1936/09/27#page/14/mode/1up

Još o autoru članka:

http://www.uns.org.rs/sr/desk/media-news/15180/ostro-pero-alekse-markisica.html