Džemil Omerović – Uz promociju knjige “Sjećanja na Cara”

Advertisements

Asim Lošić: Tužna kolona – istina ratna priča – list “Natron” 1968.

Jedno prohladno, novembarsko jutro 1941. unijelo je u porodicu Ibrišima Obralića, tog uvaženog komuniste po, ko zna, koji već put, strah i strepnju za vlastiti … goli život …

Zaškripala je naherena kapija, oslonjena na klimave baglame ionako već dotrajalih taraba – tog ostatka starog i patrijarhalnog načina života, tog »znamenja« mahale i kasabe …

U avliju su stupila dva žandarma i jedan opštinski policajac. Žandarmi su začas zastali, a A. S. (policajac) ušao je u kuću kroz čije su prozore prestrašeni ukućani već izvirivali. Neželjeni »gost« – »poznat« dobro još od vremena kad je domaćin kuće otišao na Ozren – među ustanike, u oštrom tonu je naredio Zilhi, Ibrišimovoj ženi: »Spremite se svi. Idete u Jasenovac…« Nastala je tada neopisiva dreka i plač. Žene, nemoćne majke i šestoro nejake djece: Bahrudina najstarijeg sa tek navršenih četrnaest godina i pet njegovih sestrica, sve jedna drugoj do uha.

Spremili su se brzo, ali je između A. i Zilhe nastalo krkljanje oko kućog ključa. »Daj mi ključ i ja ću kuću zapečatiti«, rekao je ljutito A. »Vidjećemo ko će pečatiti: ti, ili ja«, siktala je u svoj svojoj muci Zilha, osjećajući, ipak, iza sebe neku nevidljivu silu koja je štiti – mnogo jaču od ustaške vlasti…

Niz Kuburu, to strmo sokače ispod Sahat-kule, visoko izdigle iznad trošnih zidina drevne tvrđave, krenula je tužna kolona.

Zilha u zaru (po nekima feredža) – na rukama nosi malu Rabiju, tek nekoliko mjeseci staru. Za njom, pognute glave ide Bahrudin u izblijedjelim pantalonicama, dotrajalom kaputiću i košuljici, a njegove sestrice, tek počele živjeti: Bahra, Hata, Hajrija i Fata u cicanim dimijicama, bluzicama, podvezane šamijicama, obziru se na svoj dom, upućujući na njega svoje nježne i naivne poglede orošene gorkim suzama. Kakva podudarnost u ovoj životnoj ironiji. Niz Padine tog sokaka nekada su se te curice, zajedno sa ostalom bezbrižnom dječicom Zagrađa i Gornje mahale sanjkale na ligurama i kućnim ljestvama, a sada, evo, tjeraju ih na robiju. Zašto ..?

Tiha jesenska kiša pomalo rominja, a žandarmski bajoneti, nataknuti na puškama, svojim »sjajem« stežu srca rijetkih prolaznika. Ispunjeni i sami strahom i jezovitošću prizora, mnogi od njih okreću glave. Jedni iz sažaljenja, a neki rijetki i iz … I tako cijelim putem do blizu žandarmske kasarne … Kad su prešli preko čaršije i mosta, preko rijeke Bosne, i došli na »onu stranu«, kako je tada nazivan ravničarski dio Maglaja, sada novo naselje, približili se Čihinoj radnji (krojačkoj), kod stare pošte (sada Krojačka zadruga) Zilha se prenerazila, ugledavši svekrvu kako stoji sa jednim vojnikom.

Zlikovci nisu ostavili na miru ni 60-godišnju staricu. I nju su, podigavši je od Hasančića, gdje je jedno vrijeme boravila, potjerali u Jasenovac. U crnom prugastom zaru, oniska rasta, pognuta pod bremenom godina i tegobnog života, stajala je tu, okrećući se unezvereno oko sebe, dok ne spazi Zilhu. Drhtave ruke stare Nure obgrlile su iznenađenu i već svu uplašenu snahu, odgovorivši joj na pitanje: »Kud ćeš ti mati?« »Kud i ti, tu i ja … u logor.« »Ko tebe Dotjera?« »Ko i tebe«, glasio je ponovni odgovor.

Bahrudin je uzeo malu Rabiju u naramak, jer je Zilha pridržavala majku komuniste koja ama baš ništa nije znaIa o komunizmu, da ne padne i da lakše pređe, inače kratko rastojanje do žandarmske stanice. Nura je Zilhi mimikom pokazivala na osušene usne, a ona joj je, saginjući se u jarak pored puta, rukom zahvatala prljave kišnice i davala da pije. U prirodi je čovjeka valjda da mu se u velikom strahu pojača izlučivanje pljuvačke i suše usta.

Išli su tako slabi i nemoćni i nadasve poniženi, praćeni budnim okom već, za te svrhe, oprobanih »žaca«. Trebalo je samo malo svratiti u žandarmsku kasarnu, a odatle onda na željezničku stanicu, u transport za logor.

Već su bili skrenuli prema kasarni pred kojom su stajala dva domobranska milicionera. »Kud ih gonite?« pitali su oni žandarme. »Eto, u Jasenovac, tjeraju nas«, netko je od proganjanih dobacio. Tada su nastala objašnjavanja žandarma i prepirke između njih i milicionera. Žučno se raspravljalo, pa je došlo i do potezanja pištolja i prijetnji oružjem.

Eto, tako, tu pred žandarmskom kasarnom, ova teška ljudska drama bližila se svom kraju. Srce ojađene majke zakucalo je jače. Uzela je od Bahrudina malu Rabiju i, čvrsto je stežući uz svoje, već ionako umorne grudi, požurila nazad, odakle je i došla. Nena je, tetušeći im, stalno požurivala unučiće…

Bahrudin je, čim se »oslobodio« male Rabije, otrčao prema obali rijeke Bosne. I, tamo negdje, naspram Čakalovca, kod Hadžina vira, onako obučen skočio u hladne talase i preplivao na drugu stranu.

Nije bilo vremena za odmor. Odmah je krenuo do Srpske Varoši, tu se malo osušio i odmorio. Prešao je, zatim, u Hedrevače, a onda u Ulišnjak, u kuću Ljubomira Stjepanovića. Ljubomirovica mu je dala obilnu večeru, a kad je tu prespavao, krenuo je za Rakovac do kuće Vojina Bjeloševića. Našao je u selu ozrenske ustanike. Među njima i svog oca Ibrišima i Fikreta Dedića. Ispričao im je što se zbilo sa majkom mu Zilhom, sestricama i nenom …

»Kuda sama?«, pitaju se Nura i Zilha. Kuća zapečaćena, a u njoj je ionako nesigurno boraviti – bar za dan dva … Nije bilo drugog izlaza. Uputiše se prema Hasančićima. Tu je i Zilhina sestra Badema. Strah od ustaša nadjačao je Bademino saosjećanje sa sestrinim stradanjem.

»Uuh draga … ne smijem vas primiti…«, dok su joj suze lile niz mršave i blijede obraze. Uvela ih je, ipak, u podrum, i zadrobila im surutke sa kukuruzom …

Malo su se tu osvježili i odmorili i, bar za neko vrijerne, odagnali taj užasni strah koji im je, do maloprije, stezao srca i ledio žile. Sunce je već davno zašlo za okolna maglajska brda, a mrak se već uveliko uvlačio u mirne domove mahale. Polako, korak po korak, ponovo se uz Kuburu verala ta, još uvijek tužna kolona …

(Objavljeno u listu “Natron” juni 1968. godine)

TK WEB